Autor: Orly Noy
Prilagođeno za blog / Redakcija
Dok se pažnja izraelske i svetske javnosti usmerava ka sukobima sa Hamasom i Iranom, izraelska novinarka i politička analitičarka Orly Noy poziva na introspektivu – tvrdeći da prava opasnost za Izrael ne leži spolja, već iznutra: u iluziji apsolutne vojne nadmoći, sistematskom nepoštovanju suseda i nespremnosti da se prepoznaju posledice sopstvenih postupaka.
Rat kao zamena za stvarnost
Dugogodišnje poverenje izraelske javnosti u vojnu silu kao glavni stub državne sigurnosti i identiteta rezultiralo je, prema mišljenju Noy, jednom opasnom društvenom fantazijom: idejom da nijedna posledica ne može ozbiljno uzdrmati stabilnost zemlje.
Od operacija protiv palestinskih grupa do napada na iranske ciljeve, vojni odgovori doživljavaju se kao jedino moguće rešenje. Međutim, upozorava Noy, upravo ta logika može postati uzrok unutrašnjeg urušavanja.
„Nismo nepovredivi. Svaki narod koji zasniva svoje postojanje isključivo na sili rizikuje da, u jednom trenutku, doživi potpuni kolaps – ne zbog spoljnog neprijatelja, već zbog vlastite nesposobnosti da uči iz prošlosti.“
Kratkoročne pobede, dugoročne posledice
Izraelska istorija, tvrdi Noy, ispunjena je vojnim pobedama koje nisu dovele do trajnog mira ili sigurnosti. Naprotiv, mnoge od njih su pogoršale odnose u regionu, pojačale otpor i produbile izolaciju.
- 1948. – osnivanje države: rešavanje jednog problema stvorilo je drugi – pitanje palestinskih izbeglica.
- 1967. – Šestodnevni rat: pobeda je otvorila eru okupacije i sukoba koji traju do danas.
- 2023. – Oktobarski rat: pokazao je da vojna nadmoć ne garantuje sigurnost unutar sopstvenih granica.
Iluzija nepovredivosti i uloga vojske
Jedna od centralnih tačaka u tekstu jeste odnos izraelskog društva prema vojsci. Za mnoge građane, Izraelske odbrambene snage (IDF) predstavljaju simbol nacionalnog ponosa, sigurnosti i identiteta. Međutim, Noy ističe da je upravo ta vojska pretvorena u politički alat, čiji uspesi često zamagljuju duboke sistemske probleme.
„Vojska je postala instrument kolektivne iluzije – da smo nedodirljivi, da možemo rešiti sve izazove oružjem, i da nećemo snositi posledice svojih akcija.“
U kontekstu savremenih sukoba, izraelska javnost, navodi Noy, često ne postavlja ključno pitanje: „Šta dolazi nakon bombardovanja?“
Kada stvarnost pokuca na vrata
Trenuci kada rakete padaju po centralnom Izraelu, u Tel Avivu ili Rišon Lecionu, brišu granice između „nas“ i „njih“, stvarajući slike koje liče na one iz Gaze ili juga Libana. Iako razmere stradanja nisu iste, simbolika tih trenutaka razbija mit o nepovredivosti.
Takvi događaji, tvrdi Noy, trebalo bi da budu povod za razmišljanje: da li je moguće živeti u miru sa susedima bez dominacije i kontrole? Da li je održivo graditi sigurnost na temelju sile, bez diplomatske vizije?
Sećanje na mudrost prošlih lidera
Noy podseća na reči bivšeg izraelskog premijera Jicchaka Rabina, koji je rekao:
„Narod koji 50 godina napinje mišiće – na kraju će ti mišići da se umore.“
Ova metafora ukazuje na iscrpljenost društva koje stalno funkcioniše u režimu borbene pripravnosti, bez jasne strategije za stabilnost i suživot. Za razliku od današnjih lidera, Rabin je, kako piše Noy, imao hrabrost da razmatra alternativne puteve.
Politička polarizacija i zablude
Zanimljivo je zapažanje da čak i politički centar i levica – koji su tradicionalno važeni za razumnije i miroljubivije aktere – često pokazuju slepu veru u vojsku kao krajnje rešenje. Umesto da promovišu dijalog i deeskalaciju, mnogi lideri podržavaju ofanzive koje dodatno destabilizuju region.
„Cionistička levica danas više veruje u vojsku nego desnica – i to je ironičan paradoks. Jer ako nema alternative osim rata, onda su svi putevi zatvoreni.“
Zaključak: Učenje iz prošlosti kao jedini put napred
Na kraju, Orly Noy poručuje da najveći neprijatelj izraelskog društva nije ni Hamas, ni Iran, već kolektivna arogancija – uverenje da je država iznad svake opasnosti, da vojska uvek može sve da reši i da nema potrebe za refleksijom ili promenom pristupa.
Ako ne dođe do temeljne promene u načinu razmišljanja – kako političkog vrha, tako i običnih građana – posledice će nositi generacije koje dolaze.
Komentariši