Kad sam imala osam godina, naš razred je organizovao razmenu božićnih poklona. Moja porodica tada nije imala dovoljno novca za kupovinu poklona, pa sam odlučila da poklonim ono što smo imali – staru očevu knjigu, pažljivo umotanu u već korišćen poklon-papir.
Poklon sam namenila drugarici iz razreda, koja mi je zauzvrat darovala potpuno novu Barbiku – onu istu koju sam ranije samo mogla da gledam kroz izlog. Kada je otvorila moj poklon i videla knjigu, zaplakala je.
Sutradan se u školi pojavila njena majka. Delovala je ozbiljno dok je tražila mene, a kad me je ugledala, nasmejala se i pružila mi kesu punu poklona: Barbikin auto, Kena, prazničnu odeću… Bila sam zbunjena, ganuta – i beskrajno srećna.
Zatim me pozvala da im se pridružim na ručku posle škole. Bio je to moj prvi odlazak u restoran. Njena ćerka, koja je dan ranije bila razočarana i povređena, sada je bila nasmejana i prijateljski nastrojena. Od tog dana postale smo nerazdvojne.
Danas živimo u različitim gradovima, ali ostale smo bliske prijateljice – već 16 godina.
Dobrota njene majke tog dana ostavila je neizbrisiv trag u meni. Bila je to prva istinska čarolija praznika koju sam osetila.
Nikada to nisam zaboravila. I sada, kad sam u mogućnosti, svake godine tokom praznika pomažem detetu u potrebi – u znak zahvalnosti i kao mali krug dobrote koji se nastavlja.
Komentariši