Prošlog vikenda vozio sam se iz pravca Čačka prema kući u Slavoniji. Prolazim kroz jedno selo i vidim rukom pisan natpis: „Prodaje se domaći sir“. Stanem. Iz kuće izlaze stariji gospodin i gospođa, osmijeh od uha do uha.
Tražim dva kilograma sira, pitam kako su, šta ima novo. Oni mene pitaju odakle sam, kako to da prolazim tuda. Kažem im da sam iz Slavonije, da često idem u Čačak i Valjevo zbog posla.
Kad su to čuli, donose mi više sira nego što sam tražio – i ne žele novac. Samo kažu:
„Sine, kad budeš opet prolazio, ako može, donesi nam malo slavonskog kulena. To nam je želja.“
📌 Zamislite – ljudi koje prvi put u životu vidim, dali su mi sir s osmijehom, bez kune, bez dinara.
Sljedeći vikend sam odlučio da im pokažem kakvi smo mi Hrvati – nazvao sam prijatelje iz Dalmacije, rekao neka mi pošalju pršut, uzeo najbolji kulen iz Slavonije, sve to spakovao i zaputio se opet kod njih.
Kad su me vidjeli na kapiji s vrećom punom poklona – plakali su.
Nisam mogao vjerovati da sam ih tako obradovao. Oni su mene zadivili svojom dobrotom, a ja sam samo vratio osmijeh.
🎯 Pouka? Dobri ljudi su svuda. Kad skinemo etikete i razlike, ostaju samo srce i duša.
I da – sir i kulen možda nisu politička strategija, ali su način da pokažemo ono najbolje što imamo.
Komentariši